Da. I ne samo kroz igru.
Koliko često unapred odlučimo da nešto ne može da bude ozbiljno samo zato što nam ne izgleda onako kako smo zamislili da ozbiljan rad treba da izgleda? Kao da ozbiljnost mora da ima određenu formu, određeni izraz lica, određenu količinu knjiga na stolu i čoveka koji je toliko zauzet proučavanjem naučnih studija i istraživanja da više nema vremena ni da podigne glavu i pogleda šta se u međuvremenu dešava u njegovom sopstvenom životu.
I onda, kada pomenem igru, meditaciju, art terapiju, rad sa simbolima, imaginacijom ili uranjanje u nesvesno, vrlo često se pojavi ona mala sumnja: dobro, ali šta to zapravo može da uradi za mene?
U ovoj epizodi govorim upravo o tome zašto nam je toliko teško da poverujemo da nešto može biti duboko, ozbiljno i transformativno, a da istovremeno u sebi ima prostor za igru, radoznalost, maštu i istraživanje.
Govorim o psihodrami, katatimno-imaginativnoj psihoterapiji, art terapiji i SIP metodologiji, ali još više o tome šta se događa kada prestanemo da verujemo da do sebe možemo doći samo kroz analizu, kontrolu i stalnu potrebu da sve razumemo.
Jer čovek nije samo ono što ume da objasni.
I možda upravo zato igra nije suprotnost ozbiljnosti, nego jedan od načina da priđemo delovima sebe do kojih ozbiljnošću, kontrolom i racionalnim objašnjenjima ponekad uopšte ne možemo da dođemo.
A dok se pripremamo za Mallorcu u oktobru, ovo je tema kojoj se stalno vraćam.
Neću vas ubeđivati da verujete u meditaciju, art terapiju, imaginaciju ili rad sa nesvesnim.
Nije moj posao da vas ubeđujem.
Ali mogu da vas pozovem da probate.
Jer moj život se mnogo promenio onog trenutka kada sam sebi dozvolila da krenem ovim putem.
I možda je pitanje manje da li verujete u igru, a mnogo više: koliko ste još sposobni da se igrate?
