Zašto sporost nije gubljenje vremena
Nedavno sam u jednoj knjizi naišla na rečenicu koja bolje od bilo čega uvodi temu ove kolumne:
„If you aren’t seeing anything inspiring, you’re walking too fast.“
Ako ne vidiš ništa inspirativno, ideš prebrzo.
Ova rečenica me je zaokupila jer ja zapravo volim da budem brza i efikasna. Volim da svoje ideje spustim na papir i da radim na njima, ne da čekam da se desi pravi trenutak pa da kao počnem. Volim da završim započeto.
Ali ono što primećujem u radu sa klijentima je istina da što smo brži, to češće imamo osećaj da nam vreme samo klizi.
A što se nečemu posvetimo sporije i sa više prisutnosti, to se vreme više „širi“ i deluje lepše. I što više usporimo, to više ulazimo u stanje pravog fokusa, a ne brzog odrađivanja i imamo utisak da smo uradila više, iako je lista zadataka bila kraća.
Ovo je tema žena koje žive u frustraciji, vuku svoje partnere kao decu za sobom i misle da ih ne mogu pustiti, pa onda ubrzavaju i sebe i njih. Žena u brzoj energiji, nije srećna žena - nego žena koja preuzima ulogu muškarca.
Šta kaže psihologija
Sporost nije manjak efikasnosti, već znak unutrašnje sigurnosti.
Studije pokazuju da ljudi koji mogu svesno da upravljaju svojim tempom bolje podnose neizvesnost i ređe dospevaju u stanje preplavljenosti.¹
Sposobnost da usporimo usko je povezana sa Self-Regulation Score-om, merom toga koliko dobro umemo da regulišemo svoje impulse i reakcije.
I neurobiologija to potvrđuje: u stanju odmora naš mozak prelazi u default mode network - mrežu koja se aktivira kada ne „postižemo“, već mislimo, maštamo, povezujemo. Ovo je mreža odgovorna za:
autobiografsko razmišljanje
kreativno rešavanje problema
socijalnu imaginaciju²
Marcus Raichle, neuronaučnik koji je otkrio DMN, nazvao ga je „radionicom značenja“.
Ono što se tu događa često deluje neupadljivo, ali oblikuje naše ideje, odluke i sliku o sebi. Upravo tamo, u naizgled praznom hodu, naše unutrašnje se preslaguje.
Kada živimo prebrzo, gubimo dubinu u razgovorima i u sopstvenim mislima.
To je kao da trčiš kroz život dok ga neko drugi živi, a tebi sve promiče i ništa te zaista ne dotakne.
Za mnoge ljude „brzo obavljanje mnogo stvari“ izgleda kao kontrola.
Sporost im deluje sumnjivo. Ponekad čak kao stagnacija.
Ali:
„Sporost nije suprotnost produktivnosti. Često je njen preduslov.“
— slobodan prevod prema Carlu Honoréu
Već godinu dana na društvenim mrežama se pojavljuje trend zvan „raw dogging“.
Izraz potiče iz slenga i doslovno znači doživeti nešto „bez zaštite“, bez filtera. U kontekstu interneta, to ironično označava trenutke koji se žive potpuno „čisto“: vožnja metroom bez slušalica, šetnja bez telefona, večera bez skrolovanja.
Zašto je to trend?
Zato što smo kolektivno shvatili koliko nam je postalo neobično da budemo samo sa sobom.
Bez unosa. Bez ometanja. Bez popunjavanja svake pauze.
Nervni sistem se navikao da se smiruje kroz sadržaj, zvuk, sliku, tekst, notifikacije. Kada tog stimulusa nema, prvo postaje nemiran.
Ali upravo tu je poenta: oni koji to izdrže, ne regulišu se protiv sebe, već sa sobom.
Radi se o tome da naučiš da ne veruješ svakom svom impulsu, posebno onda kada nema ničega što može da te omete.
Nekoliko minuta dnevno je dovoljno.
Svesno izaberi da se ne ometaš.
Ne zato što je posebno, ili zato što to treba snimiti.
Već zato što je retko dozvoliti sebi da ne radiš ništa.
Potrebna je čak i mala kap hrabrosti, jer tek kasnije vidiš koliko utiče na nervni sistem.
Može delovati neprijatno u početku. To je u redu.
Nađi svoju meru. I pre svega: uspori.
Pitanja za refleksiju
U kojim trenucima su te pronašle tvoje najbolje ideje?
Šta bi danas drugačije primetila kada bi bila 20% sporija?
Koja rutina u tvom danu može napraviti prostor da te inspiracija uopšte pronađe?
Šta ako je sporost zapravo odgovor na tvoju nestrpljivost? (Znam, više je perspektiva nego pitanje, ali pokušaj na trenutak da je pustiš u sebe.)
„Slow down and everything you are chasing will come around and catch you.“
— John De Paola
Brzina može biti ispunjavajuća. Može da nas učini ponosnim. Može nam delovati da je sjajno što vučemo svog partnera i radimo umesto njega, ali je mnogo zdravije da ga pustimo da uđe u svoju mušku energiju, da prođe kroz frustraciju i da mi usporimo birajući svesno žensku energiju.
Ali još nešto, ne mešaj tempo sa dubinom.
Ne nastaje svaka produktivnost iz ubrzanja, ponekad nastaje upravo iz njegovog suprotnog pola.
Vežbaj da svesno dodaš dozu sporosti svom danu.
Uživaj u kontrastu.
Pauza koju želiš nije u budućnosti, kada budeš „konačno završila sve“.
Ona je tu. Pred tobom.
Ukoliko želiš da nam se pridružiš na edukaciji gde svesno i duboko, otkrivamo svoj tempo i učimo kako da razumemo sebe i druge, da svoju praksu vodimo odakle god želimo i bez jurnjave za ciljevima, dođi. Upis je otvoren do kraja decembra!
Želim ti mirnu nedelju,
Maja