Jutros sam sa obale izvukla kartu Puta spirale.
I nekako mi je bilo nemoguće da je ne povežem sa samim početkom našeg života.
Rađamo se kroz spiralu.
Ulazimo u život kroz uski prolaz, ostavljajući iza sebe jedan svet i ulazeći u drugi.
A onda, kroz život, kao da stalno ponavljamo taj isti pokret.
Vraćamo se sebi.
Ulazimo dublje.
Izlazimo drugačiji.
Na svakom krugu nešto ostavimo.
Uverenje koje smo dugo nosili.
Ulogu koju smo igrali da bismo bili voljeni.
Strah koji više nije naš.
Očekivanje drugih.
Potrebu da sve držimo pod kontrolom.
I svaki put pomislimo da se vraćamo na isto mesto.
A zapravo - nismo isti.
Spirala ne ide unazad.
Ona nas vodi dublje.
Možda je i to jedan od najvažnijih procesa sazrevanja: ne postati neko drugi, nego se kroz sve ono što nam se događa vratiti dovoljno blizu sebi da prepoznamo šta više ne želimo da nosimo.
I onda pustiti.
Ne na silu.
Ne zato što „moramo da radimo na sebi“.
Nego zato što je došao trenutak da napravimo još jedan krug.
Još malo bliže sebi. 🌊🌀
SIP individualna psihoterapija https://majawu.eu