Pravi razlog zašto osećaš frustraciju prema drugima

U radu sa klijentima često se pojavljuje isti obrazac:
“Ljudi me izbacuju iz takta bez razloga.”

Na prvi pogled, deluje kao interpersonalni problem. Kao da je rešenje u tome da se promene drugi ljudi, postave granice ili nauči bolja komunikacija. I nekada to jeste deo procesa.

Ali mnogo češće, ono što osoba doživljava kao “problem sa drugima” zapravo je kontakt sa nečim što već postoji u njenom unutrašnjem sistemu.

Jedna klijentkinja je došla sa upravo tim iskustvom - stalna iritacija, nizak prag tolerancije, osećaj da je “sve nervira”. Sitne situacije su izazivale jake reakcije. Ljudi oko nje su joj delovali zahtevno, naporno, iscrpljujuće.

Ono što je bilo karakteristično nije bio intenzitet pojedinačnih situacija, već disproporcija između okidača i reakcije.

To je uvek signal da telo već nešto nosi.

U radu nismo išli u analizu ljudi iz njenog okruženja.
Nismo tražili ko greši, niti smo pokušavali da “popravimo ponašanje”.

Radili smo sa telom.

Vrlo brzo se pokazalo da postoji sloj potisnute ljutnje i frustracije koji nikada nije imao uslove da se izrazi i završi.

To su bile situacije u kojima nije bilo bezbedno reagovati.
Momentu kada je bilo potrebno prećutati, progutati, nastaviti dalje.
Reakcije koje su zaustavljene pre nego što su mogle da se dovrše.

Sa stanovišta nervnog sistema i telesne regulacije, takve reakcije ne nestaju.

One ostaju “otvorene”.

Telo ih organizuje u sebi, u mišićima, u fasciji, u obrascima napetosti i spremnosti na reakciju. Um može da odluči da ide dalje, ali telo ne funkcioniše po istom principu. Ono ne meri koliko si “razumno” postupio. Ono pamti šta nije završeno.

Vremenom, taj akumulirani materijal počinje da traži izlaz. Ne nužno tamo gde je nastao, već tamo gde se pojavi dovoljan stimulus. Zato reakcije često deluju kao da “nemaju veze” sa situacijom.

Kratak fitilj.
Nestrpljenje koje se brzo aktivira.
Iritacija bez jasnog razloga.
Osećaj da su “svi naporni”, čak i kada objektivno nisu uradili ništa značajno.

U takvim stanjima, osoba često zaključuje da ima problem sa sobom da je “teška”, preosetljiva ili loša u odnosima.

U realnosti, mnogo češće je reč o sistemu koji nosi veliku količinu neprocesirane emocionalne energije.

I to je nešto sa čim može da se radi.

Kroz iskustveni rad, fokus nije na priči o tome šta se desilo, već na stvaranju uslova da telo dovrši ono što tada nije moglo.

Kako se taj proces odvija, promene se ne dešavaju na nivou kontrole.

Osoba ne uči da “bolje reaguje”.

Reakcija se prirodno menja.

U slučaju ove klijentkinje, ono što je godinama bilo prisutno - stalna iritacija, napetost, brzina reakcije, počelo je da se smanjuje bez svesnog napora.

Prostor između stimulusa i odgovora se povećao.
Telo je postajalo regulisanije.
Unutrašnji pritisak je opadao.

I sa tim, promenila se i percepcija drugih ljudi.

Ne zato što su se oni promenili nego zato što više nisu aktivirali isto opterećenje u njenom sistemu.

Ljudi oko nas često nisu uzrok naše reakcije.
Oni su okidač za ono što već nosimo.

Kada se to razume na nivou iskustva, fokus rada se prirodno pomera sa pokušaja da kontrolišemo spoljašnji svet
na kapacitet da obradimo ono što je unutra ostalo nezavršeno.

I tu se dešava stvarna promena.