Pišem ti ovo pismo sa aerodroma.
Pravi je jesenji dan. Kiša. Kafa. Viri mi knjiga iz torbe i do pola je išarana. Uzela sam i neke besplatne novine jer od kada znam za sebe obožavam novine i aerodrome. I sebe u celoj toj slici.
O ovoj slici danas želim da ti govorim više.
Postoji jedna rečenica koju sam poslednjih godina čula toliko puta da sam počela da je doživljavam gotovo kao mali prozor kroz koji ljudi gledaju moj život.
„Blago tebi. Lako je tebi.“
Najčešće je izgovorena sa osmehom i bez loše namere, nekada čak i kao kompliment. Neko vidi da mogu da odem na nekoliko meseci, da putujem, da radim sa mesta sa kojih želim da radim, da imam vreme za sebe, da moj posao ne prestane da postoji ako ja na neko vreme nisam za računarom, da sam napravila život koji spolja izgleda prilično slobodno.
I naravno da razumem zašto neko to vidi tako.
Međutim, ono što mene u toj rečenici mnogo više zanima jeste ono što se nalazi iza nje, jer iza „blago tebi“ vrlo često čujem jedno neizgovoreno: „Volela bih i ja.“
A odmah iza njega dolazi drugo pitanje, mnogo neprijatnije: „Kako je moguće da ona može, a ja još uvek ne mogu?“
I upravo tu, po mom mišljenju, počinje zanimljiv deo.
Jer možemo godinama posmatrati tuđi život i pripisivati ga okolnostima koje nemamo: novcu, sreći, partneru, poslu, hrabrosti, vezama, vremenu, mogućnostima, karakteru. Možemo reći da je neko imao više sreće, da je imao bolji početak, da nema obaveze koje mi imamo, da je jednostavno „takav“. Mnogo je teže zastati i postaviti sebi pitanje koje ne možemo tako lako prebaciti na okolnosti:
Šta je to što ja sebi još uvek ne dozvoljavam?
Mene je to pitanje mnogo puta vratilo sebi.
Ali da bih uopšte mogla da ga postavim, morala sam prvo da prestanem da živim kao da je moj posao da popravljam tuđe živote.
Dugi niz godina sam bila kao socijalna ustanova, kao ona žena koja skuplja mačiće i kučiće po ulici i vuče ih za sobom, hrani, trebi od buva, tetoši, uči veštinama i veruje u njih.
Ljudi su za mene oduvek bili ogledala, a moje davanje i prodiranje unutarnjim vidom u njihove neizgovorenosti ostajalo bi samo za mene, ali toliko bolno i jasno, da bih iz tog saznanja davala još više.
Moji prvi profesori i supervizori uvek su govorili da je to moja supermoć, ali da ću o doziranju i svesnoj upotrebi iste tek naučiti.
Bili su u pravu.
Mnogo sam se potrošila da bih napokon mogla da se ispunim onim što je samo moje.
A ono što sam naučila tek kasnije jeste da čoveku ne možeš dati ono što on sam još nije spreman da primi, bez obzira na to koliko ti jasno vidiš šta bi mogao da uradi sa tim, koliko mu dobro želiš i koliko si spremna da mu pomogneš.
Mnogi nisu „uzeli“ ono što su mislili da će moći ako ih ja vodim za ruku. Ne zato što to nije postojalo, nego zato što čovek ne može da živi tuđi kapacitet.
Možeš nekome otvoriti vrata, ali ne možeš proći kroz njih umesto njega.
Možeš nekoga videti, razumeti, podržati, dati mu znanje, iskustvo, prostor i odnos, ali ne možeš umesto njega odlučiti da će taj život zaista biti njegov.
I tu sam počela da učim nešto što mi je, iskreno, bilo mnogo teže od davanja.
Počela sam da učim da ne dajem.
Da ne dajem ljudima ono što sami nisu spremni da žive, nude, prime.
Da im dopustim da sačekaju svoje vreme.
Da ne popunjavam svaku prazninu koju primetim.
Da ne rešavam svaki problem samo zato što vidim kako bi mogao da se reši.
Da ne preuzimam tuđu odgovornost samo zato što mogu.
Da tuđe potencijale ne izvlačim na svetlost, ako ih oni radije drže u tami.
Od tog trenutka, ima tome već, socijalna ustanova je tamo gde joj valja biti, ali kod mene više ne radi. :)
I to se, ispostavilo se, pokazalo lekovitim.
Jer kada nekome daješ do iznemoglosti, vrlo lako postaneš i njegov izgovor za neuspeh. Postaneš nečovek, hladna i distancirana čim više ne može da se reguliše kroz tebe kada mu padne na pamet, niti da te razvlači kako stigne uz sladak osmeh i dobro uvežbane igre.
A meni je trebalo vremena da shvatim da ljubav, pomoć i prisustvo ne znače da moram da živim nečiji život zajedno sa njim.
To je bila jedna od mojih velikih lekcija o davanju, ali onda je došla druga, mnogo zanimljivija.
Šta se događa kada prestanemo da dajemo preko svojih granica i počnemo da primećujemo koliko zapravo možemo da primimo?
Primećujem da se o primanju mnogo manje govori.
Lakše nam je da pričamo o tome kako ćemo više raditi, više zaraditi, više naučiti, više dati, više postići, više se potruditi.
Čak i kada želimo nešto drugačije, vrlo često odmah pravimo novi plan kako ćemo to ostvariti.
Ali šta se događa kada život ne traži od nas još jedan napor, nego nam nešto zaista ponudi?
Možemo želeti više novca i istovremeno imati veoma složen odnos prema novcu.
Možemo želeti više vremena, a onda se osećati krivim kada ga konačno imamo.
Možemo želeti pomoć, a kada nam je neko ponudi, automatski reći da ćemo ipak sami.
Možemo želeti ljubav, a kada je dobijemo, početi da tražimo gde je zamka.
Možemo želeti slobodu, a kada je dobijemo, pokušati da je ponovo organizujemo, kontrolišemo i pretvorimo u još jedan sistem koji moramo savršeno da održavamo.
Možemo čak želeti potpuno drugačiji život, a onda godinama birati ono što nas održava upravo tamo gde smo bili.
Možemo želeti da učestvujemo u grupnom retritu, a onda kada se vrata otvore shvatimo da je to previše izloženosti i da je 1 na 1 sigurnije.
I zato mi je sve manje zanimljivo pitanje: „Kako da dobijem više?“
Mnogo više me zanima:
Šta se u meni događa kada mi život zaista ponudi više?
Možda upravo tada počinjemo da primećujemo ono što inače ne vidimo.
Gde smo naučili da moramo da zaslužimo odmor.
Gde smo naučili da ljubav održavamo stalnim davanjem.
Gde smo naučili da novac mora teško da se zaradi.
Gde smo naučili da je kontrola isto što i sigurnost.
Gde smo naučili da je biti potrebna isto što i biti vredna.
Gde smo naučili da ne tražimo previše.
I gde smo, možda najneprimetnije od svega, počeli da verujemo da je život koji zaista želimo rezervisan za neke druge žene.
A možda nije.
Možda se ne radi o tome da treba da postanemo neka druga žena.
Možda se radi o tome da se polako vratimo sebi ispod svih onih slojeva koje smo godinama nosile kako bismo bile prihvatljive, odgovorne, uspešne, dobre, korisne i sigurne.
Ovo nije odluka da postaneš neka druga žena, nego da napokon živiš sebe.
To je rečenica koju sam stavila na stranicu Primi više, ali ona je za mene mnogo više od rečenice kojom se opisuje jedan program, jer sve što ja radim nisu programi. Odavno to više nisu. To je život. Moja misija. Moja filozofija. Moja nutrina koju ti dajem u prostoru u koji moraš sama da uđeš.
Ona je zapravo ono što me u celoj ovoj temi najviše zanima.
Jer ja ne želim da ti dam svoj život kao recept.
Ne želim da pogledaš mene, moj posao, način na koji živim, putovanja, odnos, slobodu koju sam napravila za sebe i onda napraviš novu listu stvari koje moraš da uradiš kako bi jednog dana mogla da kažeš: „Eto, sada sam i ja stigla tamo.“
Ne želim ni da postaneš ja.
Želim da kroz ovo putovanje otkriješ šta je tvoj model slobode.
Kako izgleda život koji tebi odgovara.
Koliko ti je novca zaista dovoljno.
Koliko ti je rada dovoljno.
Koliko vremena želiš da provodiš sama, a koliko sa drugima.
Šta za tebe znači sloboda.
Šta ti znači sigurnost.
Šta želiš da radiš, a šta više ne želiš.
Šta želiš da primiš.
Ko su ljudi koje želiš oko sebe?
I, možda najvažnije, šta si još uvek naučila da odbijaš čak i onda kada ti je život već pružio.
Zato sam napravila Primi više.
Ne kao još jednu odaju u kojoj ću ti objasniti kako da postaneš bolja verzija sebe, jer iskreno mislim da smo žene već provele dovoljno vremena pokušavajući da se popravljamo. I smučilo mi se.
Ne treba nam još jedan spisak stvari koje nismo dovoljno dobro uradile.
Ne treba nam još jedan sistem u kojem ćemo se truditi da budemo disciplinovanije, produktivnije, lepše, smirenije, uspešnije i bolje organizovane, pa ćemo onda na kraju dana ponovo sesti umorne i pitati se kada ćemo zapravo početi da živimo.
Mene mnogo više zanima šta se događa kada prestanemo da pokušavamo da popravimo sebe i počnemo da upoznajemo sebe.
Kada počnemo da primećujemo gde smo naučile da zaslužujemo, gde smo naučile da dokazujemo, gde smo naučile da dajemo da bismo bile voljene, gde smo naučile da kontrolišemo da bismo se osećale sigurno i gde smo naučile da odbijamo čak i ono za čim godinama govorimo da žudimo.
Zato će Primi više trajati 33 dana.
Prvih 30 dana bićemo zajedno u privatnoj Telegram grupi, kroz moja svakodnevna audio javljanja, procese, pitanja, razmišljanja i rad. Ne želim da ti samo govorim šta treba da radiš, već da zajedno gledamo ono što se pojavljuje kada počneš da postavljaš drugačija pitanja sebi.
A onda dolaze tri dana uživo.
25.01.2027.
26.01.2027.
27.01.2027.
Tri dana da zaokružimo ono kroz šta smo prošle, da uđemo dublje kroz SIP metodologiju i da ostavimo dovoljno prostora za ona pitanja koja se često pojave tek kada čovek više ne može da se vrati na staro mesto na kojem je bio.
Jer možda ti ne nedostaje još jedna metoda.
Možda ti ne nedostaje još jedno znanje.
Možda ti nedostaje prostor u kojem ćeš konačno moći da vidiš šta radiš sa onim što već znaš, šta želiš i šta ti život već nudi.
I zato te ne pozivam da dođeš da postaneš neka nova, bolja, uspešnija verzija sebe.
Pozivam te da zajedno pogledamo šta se događa kada prestaneš da živiš prema tuđoj predstavi o tome koliko treba da daješ, koliko treba da radiš, koliko treba da imaš i koliko treba da budeš potrebna da bi imala pravo na svoj život.
Možda ćeš usput shvatiti da ti nije potrebno da daješ više. Možda ćeš shvatiti da nije problem u tome što ne možeš. Možda ćeš shvatiti da si mnogo toga već izgradila, ali da još uvek ne umeš potpuno da primiš ono što si izgradila. A možda ćeš, kao i ja, u jednom trenutku morati da zatvoriš vrata svoje male socijalne ustanove i kažeš:
Dobro. Sada je red na njih.
A onda, prvi put posle mnogo godina, da se zapitaš:
A šta bih ja volela da primim?
Ako ti se to pitanje već neko vreme mota po glavi, možda je vreme da ga ne guraš ponovo pod tepih.
Primi više.
Ne da postaneš neka druga žena.
Nego da napokon vidiš koliko svog života možeš da primiš kada prestaneš da živiš samo kroz ono što daješ.
Pročitaj više o procesu Primi više
Do sledećeg Healing Depths pisma,
Maja
p.s. Socijalna ustanova više ne radi