Moje pismo tebi
Unutrašnje dete
(naš prethodni grupni proces bio je put kroz životnu liniju i susret sa unutrašnjim detetom…ako si stigla do domaćeg zadatka znaš odakle se rodio ovaj tekst i danas sa tobom delim moje pismo maloj Maji…)
Draga mala Majo,
od 1981. godine do danas prošao je tek tren, a stalo je u njega toliko mnogo.
Možda ti nisu dali uputstvo za život, ali su ti dali nešto što ćeš spoznavati mnogo godina kasnije i čemu ćeš se vraćati kao svom izvoru i snazi. O tom daru ti danas pišem.
Ne bi bilo u redu da ti kažem koga i šta da izbegneš, ali ću ti reći nešto važnije, u tebi je. Ti znaš, pre nego što se desi. Osetićeš. Videćeš. Namirisaćeš. Uplašiće te. Obradovati. Uvući u sebe.
Pokušaće da te ubede da je loše osećati, da oni znaju bolje, da je svet ispravniji ako se i ti malo ispraviš/iskriviš ne bi li u kalup stala. Ti ćeš već znati. Nećeš odmah otkriti da je tvoj osećaj jedini pravi.
Kada bih ti sada rekla da u kostima nosiš sve njih i čitav svet pretkinja, da li bi mi verovala? To što je u srži, krije priče zbog kojih ima smisla živeti. Priče u kojima je toliko divno, ponekad i bolno ogledati se. Priče i poruke iz kojih se ustaje mekša, bez čvora u stomaku, stegnute vilice i bez stezanja u grudima. Priče su tvoj stub koji će te nositi, štititi, grliti u najtamnijim noćima, biti ti svetlo u pustopoljanama u kojima ćeš se jednom opet sresti iako ćeš misliti da si se izgubila.
Ne mogu ti reći da se ne plašiš, jer bi to bilo sebično i nerealno. Kako bi stigla ovde danas, da nije bilo straha? Neka ti strah bude smer! Kada ga osetiš, zastani, obrati pažnju kako je u telu, da li se povijaš da nestaneš, da li se skupljaš da ti ne čuju srce, da li se plašiš straha i zaboravljaš da dišeš? Možda će te preplaviti nepoznato. U redu je. Seti se, u moru si. Gde god da si. PLIVAJ. Seti se da kroz najveće strahove plivaš i kada prestaneš da se sećaš straha, otkrićeš lepotu svakog dodira sebstva, zaveslaja ručica, uzbuđenog srca i nesagledivih vidika. Smeš. Kada kroz strah preplivaš u plavetnilo duše gde smeš, mišići će se opustiti, srce postati kompas, a tvoja arhitektura tela temelj za sve što živiš. Ne moraš da preživiš. Samo živi. Ne moraš po svaku cenu da pomogneš svima. Ponekad je dovoljno da uputiš pogled, osmeh, blagi usputni dodir, ovlaš kosom da okrzneš po ramenu, a da ni ne primetiš. Dovoljno je i da ne primetiš sve.
Jednom kad shvatiš da je dovoljno da ŽIVIŠ, svaka tvoja ćelija će se radovati, osloboditi, poverovati, podržati jedna drugu dok istražuješ (ne)moguće. Velike stvari se ne dešavaju drugima. Dešavaju se onima koji ne prestaju da veruju u sebe. Možda sada ne znaš kako, ali sa godinama ćeš otkriti da je svaki korak napred koji si hrabro napravila dok su drugi odmahivali glavom, sumnjali, rugali se, smejali, od tebe odlazili, pokušavali te sputati i učini manjom, samo korak bliže sebi. Oni nisu važni. Važno je ono što si dobila birajući sebe. Važno je ono što si čula dok si slušala žamor sveta tražeći svoj glas. Važno je ono što je u haosu stvorilo ravnotežu, presložilo sliku da na tebe počne da liči.
Velike stvari nisu stvari. Ti si.
Ravnoteža je kada sva kolebanja, krivnju, stid, strahove pretvoriš u udahe. Udahni, izdahni. Neka idu. Svaki sledeći udah si ti.
Ne pregovaraj sa svojom dušom. Zagrli je. Jednom kada budeš napisala roman Put u središte duše, shvatićeš koliko je lepote u tvom biću čekalo da se oslobodi. Sloboda je mila moja ono što si mislila da će te ubiti ako nemaš, ne živiš, ne grliš, ne voliš, prećutiš. Zvuči ti nelogično, znam. I meni je. Toliko da me danas sa moje 44 godine nasmeje do suza. Da se nisam oslobodila (lomila, lutala, plakala, vrištala, gradila sebe iznova, pisala i pisala, putovala, ostavila, plivala…) danas bih i dalje bila u kavezu tuđeg. Ne mogu ti reći kakva bih bila. Znaš li zašto? Jer sam otišla. Po sebe. To nam je najbolja odluka. Ne zaboravi.
Smej se glasno. Smej tako da se cela šuma naježi od tvog smeha. Smej se toliko da se od prvog do onog zadnjeg talasa sve ribice zastanu na trenutak. Smej se da ti se vide oči, da kad te u njih pogledaju zadrhte od samih sebe. Nekome ćeš biti svetlo, nekome tama. U redu je. Na njima je da prihvate, ne na tebi.
I za kraj bih ti rekla, koliko god da trajemo, ljubav smo. Ti meni, ja tebi. A sve ono što nisam spustila ovde, podelićemo dok plivamo jedna drugoj u susret.
Voli te tvoja Maja!