Koliko je moćna odaja u kojoj smem da vidim sve svoje delove i da samo budem.

Nedelja je.

Postoje priče koje pričamo.

I postoje pejzaži koje nosimo u sebi.

Meni je nedelja sveti dan. Ne radim. Ne uključujem telefon. Ne odgovaram na poruke, mejlove, nema me. Ne tražim ni odgovore. Samo bivam sama sa sobom i onima koje volim.

Verujem da se najveće promene ne dešavaju kada pronađemo još jedan odgovor, već kada naučimo da vidimo ono što je do tada bilo nevidljivo.

U novoj epizodi pričam o našim delovima koje najčešće mrzimo. O onom glasu koji nas kritikuje, vređa i koji samo mi poznajemo. Poslušaj je.

U epizodi sam te pozvala da me posetiš na Majorki. Ove godine organizujem drugi susret u grupnom formatu. Prvi je bio za SIP studente u aprilu i bio je fenomenalan, dubok i neponovljiv. Zato ti ne mogu reći da te čeka nešto slično. Mogu samo da ti kažem da te čeka ženski krug u kojem su svi tvoji delovi dobrodošli. Informacije su ispod, a broj mesta je ograničen.

Postoji jedna rečenica koja mi se danas vrti po glavi.

“Koliko je moćna ova odaja u kojoj smem da vidim sve svoje delove i da samo budem.”

Sedela sam jutros uz kafu, laganu muziku i skoro spakovan kofer i shvatila da je upravo to ono što najviše čuvam.

Ne slobodan vikend.

Ne tišinu.

Nego tu unutrašnju odaju u kojoj više ne moram da budem ni terapeut, ni edukator, ni profesor, ni neko ko ima odgovore.

Samo čovek.

Tek tada sam shvatila da ROOM 44 nikada nije nastao kao proizvod.

Nastao je iz potrebe da napravim mesto na koje ćeš moći da se vratiš onda kada zaboraviš sebe.

Ne da pronađeš još jedan odgovor.

Nego da ponovo sretneš deo sebe koji je sve vreme bio tu.

Možda upravo zato toliko verujem u male prostore.

Jedan audio.

Jedno pitanje.

Jedna vežba.

Jedna misao.

Ponekad je dovoljno da se otvore vrata jedne male odaje da bi čovek ponovo pronašao put do sebe.

I sad zamisli, od 27.07. imaš tu odaju na 44 dana.

A znaš li šta je meni doneo broj 44?

Ne znam da li veruješ da nas neki brojevi, mesta ili simboli ponekad pronađu baš onda kada smo spremni da ih vidimo. Ja znam samo da je prošla godina bila obeležena brojem 44.

Napunila sam 44 godine.

Na Majorki sam živela u apartmanu broj 44.

Kroz taj period prolazila sam jednu od najzahtevnijih godina svog profesionalnog života – proces međunarodne akreditacije, mnogo neizvesnosti, mnogo rada, mnogo odricanja, ali i mnogo unutrašnjih pomeranja.

Uložila sam 44000 eura u svoj modalitet.

Tek danas, kada pogledam unazad, vidim da mi nijedna godina nije donela toliko slobode.

Ne zato što se spolja nešto magično promenilo, već zato što sam prvi put sebi dozvolila da skinem sa sebe očekivanja, tuđe glasove, potrebu da se dopadnem, da objasnim, da ispunim ono što drugi misle da treba da budem.

Shvatila sam da nijedan kurs manifestacije neće promeniti moj život ako ja sama ne budem imala hrabrosti da sebi dam dozvolu da ga živim.

I možda je baš zato nastala ROOM 44. Ne da ti razbijem iluziju manifestacije, već da ti razbijem iluziju da će ti neko nešto rešiti.

Nije ovo program koji će ti dati još odgovora.

Nego odaja u kojoj ćeš naredna 44 dana svakoga dana dobiti po jednu priču, jedno pitanje, jednu misao, jedan mali zadatak ili smer koji će te, korak po korak, vraćati tebi.

Jer ponekad nije potrebno da promeniš ceo život.

Dovoljno je da zastaneš.

A ako zastaneš i zaista sebi dozvoliš da primeniš ono što pročitaš...

Zamisli gde možeš biti za 44 dana.