Kako da pronađeš hrabrost da postaviš granice

Verujem da nam i ne treba mnogo naučnog objašnjenja (daću ti ga svakako u nastavku) da bismo se složili da može biti zaista teško reći „ne“ i postaviti granicu, zar ne?

To je toliko česta tema u terapiji. To što ne čuvamo svoje granice i dopuštamo da se one stalno prelaze, jedan je od najčešćih uzroka psihosomatskih tegoba. Čak se i kod autoimunih bolesti pokazuje da telo počinje da se okreće protiv sopstvenog sistema kada se unutrašnje granice stalno zanemaruju. Ne zato što telo „otkazuje“, već zato što govori. Govori u ime svega onoga što nikada nije smelo da bude rečeno. A to uglavnom nije samo jedna jednostavna rečenica, već čitava priča. Priča o prilagođavanju, strahu i dubokoj želji da pripadamo.

I hej, ovaj newsletter nije tu da te ubedi da će jednog dana reći „ne“ biti zabavno. Da se ne lažemo: reći ne može da zaboli. Potrebna je hrabrost. Ali znaš šta nikome ne pomaže?

1. Ako nikada ne postavljaš granice i zbog toga rizikuješ svoje (mentalno) zdravlje, i

2. Ako onda posle jednog „ne“ sediš na kauču i dozvoljavaš da te osećaj krivice izjeda.

To je deo na kojem možemo da radimo danas. Pa hajde da krenemo.

Zašto nam je zapravo tako teško da postavimo granice?

Postaviti granice znači: Vidim svoje potrebe i štitim ih.

Ali mnogi od nas nikada to nisu zaista naučili. Umesto toga, naučili su:

• „Dobro sam samo ako se ne zameram.“

• „Ne smem da pravim probleme.“

• „Siguran/na sam samo ako sam dobar/dobra, od pomoći ili prilagođen/a.“

Zato postavljanje granica često doživljavamo (i to najpre nesvesno) kao: opasnost. Odbacivanje. Razočaranje. Gubitak pripadanja. I baš zato se izbegava ili doživljava kao sebično, iako je upravo suprotno.

„Svaki put kada imaš izbor da razočaraš nekog drugog ili sebe, tvoja je dužnost da razočaraš onog drugog.“

– Glenon Dojl (Untamed)

Šta se dešava u detinjstvu?

Kao deca, nemamo nikakav problem da kažemo „ne“ kada nešto ne želimo. Mogla bih skoro da tvrdim da tada češće kažemo ne nego da. To je takozvana faza autonomije, faza inata ili „užasne druge godine“, koja obično počinje oko druge godine života. To je vreme puno ispada besa, kada deca glasno i snažno žele da se izbore za sopstvene potrebe i želje.

Ali tokom života može da se dogodi da nam to više ne ide tako spontano. Pošto je dečja psiha izuzetno prilagodljiva, a glavni cilj uvek ostaje da se osigura vezanost za staratelje, može da dođe do snažne adaptacije. To nije negativno. Naprotiv, to je od suštinske važnosti da bismo kao deca preživeli i nastavili dalje. Ali kada nas kasnije u životu ta ista prilagođavanja počnu ograničavati, tada dolazi vreme da ih promenimo.

Ako dete oseti da nailazi na odbacivanje kada kaže „ne“ ili se ogradi, ono se prilagođava. Razvija tzv. strategije preživljavanja ili adaptivne delove ličnosti, kako se to u psihologiji naziva.

Tipični obrasci mogu biti:

• Roditelji koji ne poštuju granice deteta („Ne prenemaži se!“).

• Pohvala samo za poslušnost, uslužnost ili funkcionisanje (ali ne i za autentičnost).

• Emocionalna parentifikacija: dete prerano preuzima odgovornost za osećanja ili potrebe roditelja (osmatra raspoloženje, oseća se odgovornim da reguliše tuđe emocije).

Rezultat: dete nesvesno povezuje bliskost sa samopožrtvovanjem. Postavljanje granica se izjednačava sa krivicom ili strahom da će biti napušteno.

„Ljubav može da cveta samo u klimi poverenja i poštovanja, a postavljanje granica je čin oboje.“

– Bel Huks

Šta kaže nauka?

• Istraživanja vezanosti (Boulbi, Ainsvort): Sigurna vezanost u detinjstvu je osnova za zdravo postavljanje granica. Ljudi sa nesigurnim vezama češće imaju teškoće da kažu „ne“ ili da uopšte osete sopstvene granice.

• Polivagalna teorija (Porges): Disregulisani nervni sistem (npr. usled ranog stresa u detinjstvu) može dovesti do tzv. „fawn response“ – preterane prilagodljivosti radi izbegavanja konflikta.

• Transakciona analiza: Mnogi ljudi žive iz starih uloga, poput „prilagođenog deteta“, umesto iz autonomnog „odraslog ja“. Tek kada prepoznamo i otpustimo te uloge, postavljanje granica postaje moguće.

U čemu je zapravo stvar?

Postavljanje granica nije statična tehnika, već dinamičan proces građenja odnosa – sa sobom i sa drugima.

Nije stvar u tome da ti „ne umeš“ da kažeš ne, već u tome da ga dugo nisi hteo/la, jer se osećalo kao pretnja. Ili gubitak.

Nije primarno o drugima. Radi se o tome da ponovo čuješ sebe. To je ključni deo: dati sebi oslonac i sigurnost da možeš da se nosiš sa svakom reakcijom.

Radi se o:

• povratku u osećaj sopstvenog tela

• prepoznavanju sopstvenih potreba

• dozvoli da ne budeš uvek dostupan/a

• slobodi da se ne moraš objašnjavati

Granice nisu egoizam. One su temelj prave bliskosti. Jer tek kada shvatiš da bliskost nastaje kroz iskrenu komunikaciju, sledeći alati postaju lakši:

Kako se brinuti o unutrašnjim delovima nakon postavljanja granice

Sve ovo možeš probati sledeće nedelje u malim situacijama:

Dijalog sa zaštitnim delom

Posle postavljanja granice oslušni sebe: koji deo se javlja? Možda krivica, stid, strah? Sve objedinjeno u mlađoj verziji tebe. Reci sebi: „Vidim te. Znam da želiš da me zaštitiš. Ali ja sam odrasla. Ja brinem o nama.“

Vizualizacija: sigurno mesto

Povedi taj ranjivi deo u unutrašnji prostor gde se oseća bezbedno: kućica na drvetu, topao prostor, mesto iz detinjstva. Reci: „Ne moraš da se opravdavaš. Dopušteno ti je da samo budeš.“

Sidro u telu

Stavi ruku na srce. Oseti svoj dah. Reci sebi: „Ja sam tu za sebe. Ja sam siguran/na. Sve je u redu. Nisam odgovoran/na za osećanja drugih ljudi.“

Pisanje dnevnika

Zapiši: „Šta mi je danas omogućilo postavljanje granice?“

Samosaosećanje kao stav

Dopušteno ti je da se osećaš neprijatno. I istovremeno da budeš ponosan/na na sebe.

„Ja sam ja. A ti si ti. Nisam na ovom svetu da ispunjavam tvoja očekivanja.“

– Virdžinija Satir

Komunikacioni alat: Postavljanje granica bez opravdavanja

Možda si već rekao/la nešto poput: „Hvala na pozivu, ali ne mogu da dođem.“

Zvuči ljubazno, ali „ali“ briše hvala, a „ne mogu“ zvuči kao poziv na dodatna pitanja.

„Zašto ne?“ i eto te u spirali pravdanja.

Šta zaista pomaže? Evo jedne jasnije i istovremeno uvažavajuće strukture:

1. Počni sa NE:

• „Ne mogu.“

• „Moram da otkažem.“

• „Ovog puta preskačem.“

2. Dodaj zahvalnost:

• „Hvala što si mislio/la na mene.“

• „Drago mi je da si me pitao/la.“

3. Dodaj uvažavanje ili radost:

• „Čula sam da je restoran odličan, uživajte!“

• „Nadam se da ćete imati divno veče.“

• „To zvuči sjajno, želim vam puno zabave!“

A ako ipak pitaju za razlog? Ostani pri svom. Dopušteno ti je da tvoje ne bude potpuna rečenica.

Završna misao

Ne znam kako je kod tebe, ali moja najveća briga dugo je bila da je „ne“ sebično. Da time povređujem ili razočaravam druge. Ali to osećanje je u 98% slučajeva ego, a samo 2% stvarnost. Jer time sebi pripisujemo ogromnu važnost za tuđe blagostanje (ego), a drugoj osobi oduzimamo sposobnost da i bez nas ima lepo vreme. Kada sam počela da radim na ostrvu kroz Healing Depths psihoterapijski program, shvatila sam da su granice od izuzetnog značaja i za mene i za moje klijente, ali i za prijatelje koji su svako malo slali poruke tipa: “Ej pa nismo se dugo videli, naleteću ja na Majorku kada ti ne možeš do nas.” Naravno da volim svoje prijatelje, ali takođe poštujem i volim i svoje vreme i jasno kažem “Ne” kada znam da između dva programa imam samo dva dana za sebe. To su moja dva dana.

To je zapravo oslobađajuća istina: nismo mi toliko centralni u životima drugih koliko naš ego želi da verujemo. I to je dobra vest. Dopušteno ti je da kažeš ne. Bez drame. Bez krivice. Bez objašnjavanja. Udahni duboko i nastavi svojim putem.

„Ne“ nije odluka protiv nečega ili protiv neke veze, već odluka za sebe i vrlo često zapravo za zdraviji odnos sa drugom osobom.

🌱 Srećno sa tvojim „ne“ i svako dobro. A ako želiš da me posetiš na Majorki, da iskusiš dubinski rad, evo mogućnosti: