Postoji jedan trenutak u životu žene koji ne izgleda naročito dramatično spolja, ali iznutra može da bude prekretnica. To je trenutak kada shvati da više ne može da nastavi po starom. Poslednjih 10 godina srećem mnogo žena koje su menjajući svoje živote promenile i moj, i neizmerno sam im zahvalna na tome. Ne zato što se dogodilo nešto spektakularno, ne zato što je sve oko njih propalo, već zato što su dovoljno dugo trpele, prilagođavale se, ćutale, preuzimale odgovornost za druge i pokušavale da budu ono što se od njih očekuje. U jednom trenutku jednostavno više nemamo gde da se sklonimo od samih sebe.
Jedna žena sa kojom sam radila prošle godine, upravo je došla do tog mesta i poslala mi poruku da je njen život otišao u smeru za koji nije ni sanjala da je moguć i odlučila je da ove godine nastavi sa terapijom, još odlučnija, a sada i jasnija sebi.
Godinama je funkcionisala. I spolja je verovatno delovalo da funkcioniše sasvim dobro. Radila je, brinula o drugima, završavala obaveze i pronalazila način da izdrži i onda kada joj nije bilo dobro. Bila je sve, poslovna žena, supruga, mama, ali je uloga nje negde otišla. To je, uostalom, ono što mnoge žene nauče vrlo rano: da budu odgovorne, da ne prave problem, da izdrže još malo, da ne razočaraju druge i da svoje potrebe ostave za neki drugi trenutak. Samo što taj „neki drugi trenutak“ vrlo lako postane nekoliko godina. Nekima i ceo život.
Kada je došla kod mene, nije joj nedostajalo znanje o tome šta bi trebalo da uradi. Nedostajalo joj je mesto na kome može da zastane i da iskreno pogleda svoj život bez potrebe da ga opravdava. Bilo joj je potrebno da izađe iz racionalnog pogleda, da pređe taj nivo “razgovorom ću sve rešiti” i kada je sebi dopustila iskustvo, počelo je. Da vidi gde je pristala na ono na šta više ne želi da pristaje, gde je svoje granice pomerala da bi sačuvala mir, gde je svoje želje prilagođavala tuđim očekivanjima i, možda najvažnije, gde je toliko dugo pokušavala da bude dobro da je prestala da proverava da li joj je zaista dobro.
Onda je nakon jednog procesa u kojem je dugo, duboko i iscrpljujuće oslobađajuće, donela odluku da je dosta.
Ne „dosta“ u smislu da će preko noći promeniti sve, ostaviti sve iza sebe i napraviti neki novi život. Život se tako ne menja. Promena počinje mnogo ranije, u trenutku kada žena odluči da više neće da učestvuje u sopstvenom životu na način koji je stalno udaljava od nje same. Kod nje je trajalo godinu dana. I sada, kada mi se javila, toliko mnogo toga je stalo u jednu godinu.
Zato sam izuzetno ponosna na nju, jer naredna četiri meseca rada neće biti laka. Biće potrebno pogledati stvari koje je godinama zaobilazila a sada su isplivale, prepoznati obrasce koji su joj nekada pomagali da preživi, a danas joj više ne služe, naučiti da razlikuje odgovornost od preuzimanja svega na sebe, potrebu za mirom od potrebe da izbegne konflikt i ljubav od stalnog odricanja od sebe. Biće potrebno da počne da donosi drugačije odluke, ali još važnije, da počne drugačije da razume sebe.
Ono što mi je najvažnije u svakom procesu, pa i u ovom sa njom jeste to što ona neće postati neka druga žena. Njoj nije potreban novi karakter, nova ličnost niti još jedan projekat na kome će „raditi na sebi“. Treba joj da se vrati sebi i da počne da gradi život iz mesta koje je zaista njeno.
Posle četiri meseca na SIP terapiji, ono što znam da ćemo obe videti nije savršena žena kojoj je život odjednom postao jednostavan. Videću ženu koja je mnogo svesnija sebe, svojih potreba, svojih granica i svojih izbora. Ženu koja više ne bira automatski ono što je najlakše za druge. Ženu koja počinje da razlikuje ono što zaista želi od onoga što je godinama mislila da mora.
I mislim da je upravo to jedna od najvažnijih promena koje možemo napraviti: ne da naučimo kako da još bolje podnosimo život koji nam ne odgovara, nego da počnemo da pravimo drugačije izbore.
Ovo pišem zato što možda i ti već neko vreme osećaš nešto slično. Možda spolja sve izgleda sasvim dobro, a iznutra znaš da živiš život koji sve manje liči na tebe. Možda si umorna od toga da stalno budeš jaka, razumna, dostupna i odgovorna. Možda znaš da nešto mora da se promeni, ali još ne znaš šta tačno, niti kako da napraviš taj prvi korak. Možda ti je muka od odlazaka na terapiju i toga da sve razumeš i znaš, a opet se ništa ne menja. Možda je vreme za drugačiji pristup. Holistički, celovit, pristup u kom te sagledavamo iz svakog ugla i preduzimamo akcije koje neće uvek biti prijatne, ali će biti zaista lekovite. A možda ti je samo dosta da još jednom kažeš sebi da ćeš se time baviti „kada bude pravo vreme“.
Ponekad pravo vreme ne dođe samo od sebe. Ponekad ga moramo napraviti odlukom da više nećemo odlagati sebe.
Od oktobra otvaram još jedno mesto za individualni rad. To mesto je namenjeno ženi koja je spremna da ozbiljno pogleda svoj život, svoje obrasce, odnose, granice i izbore i da kroz kontinuiran rad počne da gradi drugačiji odnos prema sebi i svom životu. SIP nije samo psihoterapija. SIP je više terapijskih pravaca koji ruku pod ruku sa šamanskim znanjem, kineskom alternativnom medicinom i remedijama, čine da i ja nisam samo običan psihoterapeut. Neću ti uvek biti “udobna” i neću samo ćutati i klimati glavom. Pokazaću ti svet koji nisi ni znala da postoji u tebi, a tvoj je.
Ako osećaš da je došao trenutak da više ne živiš život koji nije tvoj, informacije o individualnom radu i načinu na koji radim možeš pronaći ovde:
Integrativna SIP psihoterapija – Maja Wu
Od oktobra je dostupno još jedno mesto za četvoromesečni individualni rad.