Carl Jung: prvi i veliki korak ka integraciji senke
Rad sa senkom
U tekstu koji delim danas sa vama, Carl Jung nam daje važan ključ za početak integracije senke i možda za početak unutrašnjeg rada koristeći jedan od govora Zarathustra.
Kontekst: Nakon što je napustio Ostrva blaženih i prešao more, Zarathustra se vraća na kopno, ali ovaj put ne ide u svoju pećinu, već kreće u obilazak. U jednom trenutku nailazi na mali grad sa veoma malim kućama i tada izgovara govor upućen tim „malim“ ljudima. Govor je pun kritike njihove moralnosti i nosi naziv „O vrlini koja čini malim“.
Neki od odlomaka koje Jung analizira su:
„Avaj, radoznalost mojih očiju izgubi se i u njihovom licemerju; mogao sam da osetim svu njihovu mušičastu sreću i to njihovo zujanje oko sunčanih prozora.
Vidim toliko dobrote koliko i slabosti. Toliko pravde i saosećanja koliko i slabosti. Okrugli su, pravični i blagi jedni prema drugima, kao što su zrna peska okrugla, pravična i blaga jedni prema drugima.
Ponizno prigrliti malu sreću to oni zovu ‘pomirenje’! A pritom već krišom gledaju oko sebe, tražeći novu malu sreću.
U dubini, oni žele samo jedno: da im niko ne naudi. Zato ugađaju svima i čine dobro svima.
Ali to je kukavičluk, čak i ako se naziva ‘vrlinom’.“
Kao i obično, Jung se fokusira na Nietzscheovu oštru kritiku „nižeg čoveka“, jer smatra da je to projekcija njegove sopstvene inferiornosti. Smatra da se filozof u tom trenutku suočava sa sopstvenom senkom, projektovanom na to „malo“ selo, i daje sledeće zapažanje:
„Ako senku posmatramo kao psihološki aspekt ili kvalitet kolektivnog nesvesnog, ona se manifestuje u nama; ali kada kažemo: to sam ja, a to je senka, mi je personifikujemo i time pravimo jasnu razliku između to dvoje, između nas i tog drugog i u meri u kojoj to možemo, izdvojili smo senku iz kolektivnog nesvesnog.“
Ovde Jung daje ključ za rad sa senkom i uvodi nas u proces aktivne imaginacije. Nije dovoljno samo znati da senka postoji potrebno je razlikovati je u sebi i personifikovati je, kako bismo mogli da radimo sa njom, odvojeno od ega.
Važno je napomenuti da mnogi kritikuju Jungov pristup personifikaciji psihičkih sadržaja, davanje imena i osobina kao da su zasebna bića. Međutim, to nije ništa neobično: upravo tako funkcioniše naša psiha kroz snove i imaginaciju. To je njen prirodan jezik, zbog čega slične obrasce nalazimo i u religijama.
U jungovskoj psihologiji, personifikacija senke je neophodna da bismo joj mogli pristupiti, stupiti u dijalog i uspostaviti odnos kroz aktivnu imaginaciju. Kasnije ćemo videti kako se to konkretno radi.
Zato Jung dalje kaže:
„Ako uspemo da izdvojimo senku, ako je personifikujemo kao objekat odvojen od nas samih, tada možemo ‘uhvatiti ribu u jezeru’. Da li je to jasno?“
U ovom poglavlju Carl Jung ne objašnjava jasno kako se senka personifikuje, ali u prethodnom kaže:
„Zato, da bismo izgradili đavola, moramo biti uvereni da to treba da učinimo da je apsolutno neophodno oblikovati njegovu figuru. U suprotnom, on se odmah rastvara u našem nesvesnom i mi ostajemo u istom stanju kao i ranije.“³
„Uverenje“ je ključno: nije dovoljno intelektualno priznati senku; potrebna je duboka vera i emocionalna posvećenost kako bismo svakodnevno, disciplinovano, radili sa sopstvenom psihom. Bez toga, proces ostaje površan i ne donosi promenu. Ovo nije nešto što se radi usput, zahteva ozbiljan pristup.
S druge strane, iako Jung ovde govori o „izgradnji đavola“, to ne znači da senku treba doslovno tako oblikovati. Potrebno je dati joj konkretnu formu, a to možemo učiniti kroz likove iz snova ili imaginacije. Na taj način apstraktan pojam senke postaje nešto sa čime možemo stupiti u odnos.
U slučaju Friedrich Nietzsche, na primer, bilo bi korisno da je „spustio“ Zarathustra u taj grad i ušao u dijalog sa tim ljudima. Iz tog susreta mogli bi proizaći uvidi poput onog koji Jung navodi: da su upravo ti „niži“ ljudi koje prezire omogućavali njegov opstanak.
Naše projekcije na druge ljude takođe mogu biti ulaz u rad sa senkom. Zato je korisno napraviti listu osoba koje nas iritiraju ili koje odbacujemo, i u mislima voditi dijalog sa njima. To je dobar početak za razvijanje aktivne imaginacije.
Ako to ne radimo, već ostanemo samo na intelektualnom razumevanju, ništa se suštinski ne menja. „Riba ostaje u vodi“ znamo da postoji i kakva je, ali joj ne možemo prići niti išta učiniti s njom.
Završimo sledećom rečenicom Carl Jung:
„Jer senka izlazi iz nas, i kroz senku možemo veoma loše prolaziti u odnosima sa ljudima, kao i sa kolektivnim nesvesnim. Pošto ‘ljudi’ znače kolektivno nesvesno, ono se na njih projektuje. Svako se u analizi poigrava Zarathustrinom sudbinom: to je najveći problem. Ali kada napravimo razliku između senke i nas samih, tada smo pobedili. Ako verujemo da se ona ‘lepi’ za nas, da je to naše svojstvo, tada ne možemo biti sigurni da nismo ludi.“⁴
Kada ne razlikujemo senku od sebe, dolazi do većeg broja unutrašnjih i spoljašnjih konflikata, jer ono što najviše odbacujemo u sebi projektujemo na druge. Time postajemo i osetljiviji na spoljašnje uticaje.
Jung poistovećuje „ljude“ sa kolektivnim nesvesnim: mase predstavljaju ono bezlično, arhaično i nediferencirano u ljudskoj psihi. U kontekstu Zarathustra, „mali ljudi“ simbolizuju tu inferiornu masu na koju Friedrich Nietzsche projektuje sopstvenu senku.
U radu sa senkom kroz meditaciju kao i kroz Katatimno imaginativnu psihoterapiju, može se doživeti kao vrsta energije koja često nastaje u donjem delu leđa i širi se kroz telo. Ako joj dozvolimo da je svesno posmatramo, možemo početi da je razlikujemo od sebe; tada uviđamo da ono što mislimo, osećamo ili sudimo o drugima ne dolazi spolja, već iz tog unutrašnjeg izvora. Tada postaje jasnije da je to nešto kolektivno i odvojeno od našeg svesnog identiteta.
Za kraj, želim da podelim lično iskustvo vezano za personifikaciju senke, koje mi se dešavalo tokom onoga što neki nazivaju „astralnim putovanjima“, najčešće u zoru:
Od momenta kada sam otkrila da je moj dom na ostrvu, tokom sna mi se pojavljivao jedan neobičan poziv koji me je pozivao da ga istražujem, a često bi me u toku sna navodio da tragam ne znajući za čim. Ponekad sam uspevala da ga čujem, ponekad da uhvatim obrise i da krenem još dublje za njim. Nakon što sam osnovala Institut, pronašla gde mu je dom i kreirala svoj psihoterapijski modalitet, uporedo izučavajući Jungov radom, odlučila sam da svom snu postavljam pitanja i slušam šta ima da kaže. Jednom se pojavio kao ljudska figura sa rogovima i repom i tražio da stupim u kontakt sa jednom osobom. Kada sam to učinila, ispostavilo se da je toj osobi bila potrebna pomoć. Drugi put se pojavio kao žena, moćna, običnog narodskog izgleda, jednostavno obučena, koja pomaže svima i traži od mene da uzmem neki predmet.
Ta osoba se i danas povremeno pojavljuje, naročito kada postoji nešto važno na šta treba obratiti pažnju, više ne u tom intenzivnom moćnom obliku, već ponekad kao dete ili poznata osoba. Deluje kao da poseduje neverovatnu inteligenciju, što dodatno pokazuje koliko personifikacija može biti korisna za dijalog sa tim sadržajima, iako je u mom slučaju sve počelo spontano.
Verujem da ću o ovome pisati više u narednim tekstovima, ali znam da ću sigurno više govoriti na edukaciji
kao i u okviru Arhetipa moći koji će u ovoj godini biti dostupan još jednom, nakon čega više neću držati ovaj format.
Ako te zanima više o ovoj temi ili želiš da me posetiš na ostrvu, poseti moju službenu stranicu i odaberi jedan od ulaznih kanala za rad sa mnom.